Neki siromah beše uz mnogo truda zaradio hiljadu zlatnika. Kad čovek vide da ima toliko novaca, kao da se malo uplaši da mu ih neko ne ukrade, pa se seti vladike. Čuo je od ljudi da je vladika pravedan i šta god mu odneseš i daš da ti čuva, ništa se ne boj, – u pola noći on će ti dati natrag. Zato siromah uze onih hiljadu zlatnika i odnese vladiki na čuvanje.
Pošto su i vladika i onaj siromašak bili pravedni ljudi, pozavide im đavo, anatema ga bilo, pa odluči da navede na greh najpre vladiku, a potom siromaha. Malo – pomalo utuvi vladiki zlu misao da utaji siromahu one zlatnike, a potom siromahu da traži od vladike svoje zlatnike ne bi li mu posao bolje krenuo. Jednog jutra siromah pođe vladiki po novce.
– Kakve zlatnike tražiš od mene? – reče vladika ljutito i istera siromaha napolje.
Ovaj ode kući plačući i mnogim prijateljima ispriča da mu je vladika oteo novac. Ali niko mu ne poverova jer su svi znali da je vladika pravedan čovek. Zato nesrećnik ućuta i prestade da govori o tome. Ali uskoro toliko osiromaši da poče prositi. Jedne večeri, dok je išao kući bez komadića hleba, srete đavola koji mu dade novaca da kupi malo hleba.
– Bog te blagoslovio, – reče siromah. – Bio svetac ili đavo, opet ću ti reći: bog te blagoslovio što večeras neću gladan leći.
Iste večeri đavo dođe u njegovu kuću i reče mu ko je.
– Ej, čoveče, hoćeš li da uzmeš od vladike svojih hiljadu zlatnika? – upita.
– Kako da neću, prijatelju, – reče siromah, – aman, kaži mi samo kako.
– E, kad je tako, čućeš kakve majstorije ja znam. Evo, ja ću se pretvoriti u mazgu, a ti me pojaši i prođi pored vladike. Njemu će se mazga dopasti i on će poželeti da je kupi. Onda ti potraži za nju hiljadu zlatnika, a posle gledaj kakvu ću sramotu da mu nanesem.
Siromah pristade i toga časa se đavo pretvori u mazgu. Onda ovaj pojaha i pođe ispred vladičina konaka. Kako je vladika sedeo kraj prozora, ugleda mazgu pa baci oko na nju i pozva siromaha da je kupi. Ovamo – onamo, pogodiše se za hiljadu zlatnika. Siromah predade mazgu, a vladika uze od njega potpis da se ne bi pokajao i tražio životinju. Vladika je mazgu lepo pazio. Jednog jutra zapovedi on momku da mazgu lepo opremi jer hoće da prošeta. Momak posluša, istimari je i obrisa pa pođe po sedlo. Ali mazga leže na zemlju i uprlja se. Momak pođe da je obriše, ali ona ne htede da stoji. Onda ovaj uze lopatu da je bije. A ko će biti đavola? Mazga se namah razulari i kao miš uvuče se u jednu rupu na zidu; samo joj je rep virio. Nađe se momak u čudu, dohvati rep pa vuci, ali nikako da izvuče. Utom naiđe vladika i ima šta da vidi!
– Šta je to? – zapita u čudu.
– Eh, šta je, sveti vladiko, – uzvrati momak, – mazga se uvukla u zid. Nego, požuri, povuci je za rep i pomozi mi da je izvučem.
Dograbiše obojica da vuku sve dok ne otkinuše rep. Kad vladika vide da je mazga ostala u zidu, natera momka da razruše zid. Kad tamo, nigde mazge! Onda ljutiti vladika pozva siromaha i povika:
– Tvoja se mazga uvukla u zid i nestala, a ako mi ne veruješ evo njenog repa! Tu se, izgleda, đavo umešao. Nego, da ne bismo išli po sudovima, vrati mi mojih hiljadu zlatnika.
– Verujem da si kupio mazgu, sveti vladiko, i verujem da se izgubila jer ti novci nisu bili blagosloveni. Ali ja ti nisam prodao mazgu.
Čuvši ove reči, vladika ode pred cara da tuži siromaha. Kad ovaj dođe, car ga upita:
– Je li istina da si vladiki prodao mazgu koja se zatim uvukla u zid? Reci!
– Niti sam prodao mazgu, čestiti care, niti mazga može ući u zid. Vladika laže i ništa drugo!
Vladika poteže rukom pod pazuho da izvadi siromahov potpis i pokaže ga caru. Ali đavo beše pretvorio hartiju u karte za igranje. Kad to vide, car reče vladiki:
– Pa ti zbijaš šalu sa mnom?
Vladika se prenerazi i da bi sa sebe skinuo sramotu, izvadi iz džepa mazgin rep kao najbolji dokaz da govori istinu.
Ali đavo je već pretvorio rep u tamburu. Car tada viknu:
– Bruko i sramoto! Zar meni da daš tamburu! Zar sa mnom da zbijaš takve šale! Izlazi odavde dok te nisam bacio u tamnicu!
I tako je đavo uspeo da navede na greh i vladiku i siromaha.
